Živi i pusti druge da umru

...Tama pada na moje srce...

I besmislena postaje duga borba...

Beskrajan se put nastavlja...

I ide, ide... Ne staje...
Smrti se ne bojim...
Ne, na kraju to je...

Onog što je pre smrti bojim se...

Onog što je blizu...
Neminovno odlažem...
Neznano izbegavam...
Zagrljaj senke to li je?

Kroz šumu idem...
I lišće pada...

Bele golubice puštam, da mi vrate list zeleni...

Bol grli svaki list tvoj...

Jer zlatom ti pišem... od zvezda, u noćima kojim dozivam te...
A list se ne vraća...
Nijedan...

I svo je lišće palo, kao zlato...

A tebe nema...

Nema te...

Gde si ti..?
Gde je tvome brodu luka..?
Gde se tvoja pesma vije..?

Na kom kamenu tvoja glava sniva..?
Koja kiša tvoje oči umiva..?

Koja kiša na drvo nad tobom pada?
Pada nadamnom...
Lomi me...
Kap po kap...
Na mom je drvetu malo listova...
Oni venu...
Izdajem ih...
Stidim se... žao mi je...
A malo njih je ikad zeleno bilo...

A ipak mi je žao...
I kapi padaju na mene...
Lome me... I teku dalje...
A koja rosa tvoje grlo kvasi..?
U kojoj ću vodi videti zvezde..?

U kome ću ogledalu videti tvoj odraz?

...I koji vetar nosi tvoju krunu..?

I što više želim da provučem prste kroz tvoju kosu...

...To je ona duža...
...To si dalji...

I samo si bleda misao u mom zraku...

Moje vreme ističe...
Razum preuzima...
...Telo se gasi...
...Lagano...
I kojim drvetom raspiruješ vatru..?
I vatra umire... telo kopni... razum zaposeda...
I hoćeš li dati suncu da se ugasi..?
I hoćeš li dati kamenu da ide na put svetlosti..?

I hoćeš li dati da svenem...


I hoćeš li me voleti zauvek?


I hoćeš li me pustiti da čekam besmrtno...
I hoćeš li stići s jeseni moje..?

I svo je lišće palo, kao zlato...

A tebe nema...

Nema te...